Pošto smatram da mi je život previše komplikovan u oblastima na koje ja ne mogu da utičem, uvek se trudim da što više uprostim one situacije i događaje koji su pod mojom kontrolom. U to ubrajam i veze, pa i sve što uz njih ide (pa i prevare).
Imao sam dovoljno prilika i vremena da dobro porazmislim o toj temi i stvorio neko svoje gledište na to.
Prva stvar... ljubav jedne osobe, kao ni sama osoba, nisu imovina koja se može posedovati. Ne mogu ja protiv njene volje kontrolisati nju i njene emocije... Može ih dati kome god želi. Ako sam ja ta osoba, kojoj pripada njena ljubav - sjajno. Ako nisam... zbogom i doviđenja!
Pošto sam ovo rekao, prevaru iz nehata (kako je to zaboravi definisala) bih oprostio (pod uslovom da mi devojka sama prizna da me je prevarila, a ne ja da otkrijem, ili da mi neko drugi to kaže). Nije to baš tako jednostavno kao što deluje, ali bi ipak rezultat na kraju bio takav - oprostio bih! Ipak, ni ja ne mogu da garantujem da ne bih uradio slično ako se stvore specifične okolnosti. Međutim, prevaru sa predumišljajem, kada me prevari i u tom trenutku bude svesna "šta radi"... NE! Razlog je jednostavan. Ako me je prevarila znači da ja nisam osoba koja joj u tom trenutku najviše odgovara. Zašto bi onda bili zajedno? Jedini razlog zbog kojeg želim da budem u vezi je ljubav... dakle, NIJE strah od samoće, NIJE potreba za pažnjom, NIJE seks... već ljubav... A kakva je to ljubav ako je njoj (bar u tom trenutku) potreban neko drugi? Priznajem, i to bi moglo da se desi (njena potreba za drugim) ako je naša veza u krizi... ali moj postulati na kojima pokušavam da izgradim svaku vezu su "komunikacija, iskrenost, poštovanje". Kada veza već dođe u neprebrodivu krizu - bolje je prekinuti nego pristupiti tako radikalnim postupcima kao što je prevara.
