Juče sam, tražeći jednu davno zagubljenu singl ploču Stranglersa, u kartonskoj kutiji na dnu ormana pronašao jednu, manju, limenu (plekanu, što kažu matori) kutijicu od neke nemačke čokolade, ili su to možda bili neki kolači, nije ni važno.

A onda, sećanje koje je godinama tavorilo u zapećku mojih misli i nikada nije izlazilo na površinu, preplavilo me je kao monsun neku indijsku provinciju. Zvala se Tea (nadam se da je još uvek... nisam odavno čuo ništa od nje) a u kutiji kolača (ili to beše čokolada) ležala su, kao hermetički zatvorena, njena pisma upućena meni, još uvek mirišljava, ispisana gotovo dečijom rukom... "za mog Darka"...

 (Dalje)