Juče sam, tražeći jednu davno zagubljenu singl ploču Stranglersa, u kartonskoj kutiji na dnu ormana pronašao jednu, manju, limenu (plekanu, što kažu matori) kutijicu od neke nemačke čokolade, ili su to možda bili neki kolači, nije ni važno.

A onda, sećanje koje je godinama tavorilo u zapećku mojih misli i nikada nije izlazilo na površinu, preplavilo me je kao monsun neku indijsku provinciju. Zvala se Tea (nadam se da je još uvek... nisam odavno čuo ništa od nje) a u kutiji kolača (ili to beše čokolada) ležala su, kao hermetički zatvorena, njena pisma upućena meni, još uvek mirišljava, ispisana gotovo dečijom rukom... "za mog Darka"...

"Sećanje je smešna lupa koja sitne stvari uveličava", rekao bi jedan ćelevi, debeli iz Nova Sada. Možda je tako... U to vreme, otkada datiraju moja prva ljubavna pisma, imao sam smešnih četrnaest godina, a ona još smešnijih trinaest. Delilo nas je četrdeset, meni tada nepremostivih, kilometara... pa se nikada nismo ni lično upoznali, a upoznali smo se preko neke kontakt rubrike u "Huperu", tada (a možda i sada) jako popularnom časopisu za klince. Danas te kilometre, gotovo, svakodnevno prelazim, ali više nemam tu nevinost i te godine. Kolateralna šteta odrastanja, nazvao bih to.

Magija mirišljavih roze koverata, umazanih tragova drvene olovke na karo papiru i slatkih, nevinih reči kakve samo jedna trinaestogodišnjakinja (četrnaestogodišnjaku, da se razmemo) može sročiti je odavno nestala. A za mene, prepodne provedeno u jurcanju za loptom u dvorištu i nestrpljivom čekanju poštara, ostali su samo jedno lepo sećanje na bezbrižni period mog života koji se nikada neće vratiti, ni u nagoveštajima.

Pričali smo o muzici. Tada smo bili naloženi na Limp Bizkit i neke (tada) debitante na muzičkoj sceni poznate pod imenom Linkin Park. Pričali smo i knjigama, o Gospodaru Prstenova (kojeg sam pročitao na njen nagovor i nisam se pokajao)... Pričali smo o školi, o "problemima" sa roditeljima. Ma, pričali smo o svačemu...

Danas još uvek pišem pisma, ali su neminovnost i praktičnost modernog vremena zamenili Mirka poštara za POP i SMTP protokole, pa se sada slova zovu fontovi, a mirisi su odavno zagubljeni. Doduše ni pisma više nisu ljubavna... već poslovna i prijateljska.

A zašto smo prestali da pišemo jedno drugom... Pa, rekao sam joj da se dopisujem samo sa njom i ni sa jednom drugom devojkom... što je bila laž. A preko drugarice je saznala da je se jedna Aleksandra dopisuje sa jednim Darkom koji, sasvim slučajno, živi na istoj adresi kao i ja. Bože, kakva koincidencija. :) Zaboga, pa imao sam tek četrnaest. Šta sam ja znao o ljubavi i vernosti! Možda je ipak i tačno ono "sećenje je smešna lupa koja sitne stvari uveličava".