Ozbiljno razmišljam o pokušaju da izgradim karijeru kao pljačkaš banaka. Malo logistike, malo oružja, sočni komentari poput "everybody on the floor, motherfuckers" ... koliko može biti teško? Ako bih uspeo... Mexico, here I come. A ako omanem... reč "Mexico" se, glasovnom promenom sličnom palatalizaciji, pretvara u "Zabela". Pa, spreman sam na rizik "palatalizacije".

Dobro, toliko očajan i lud nisam, ali upozoravam (i ovo teško da je šala)... opljačkaću jednu od ekspozitura izvesne banke čije ime neću navesti, ukoliko do 31. avgusta ne podignem svoju platu. Ući ću sa čarapom na glavi, bananom ( pažljivo kamufliranom) u džepu i uz dreku i buku tražiti da isprazne blagajnu za sedamnaest hiljada dinara... u visini moje bedne plate.

Inače, meni plata "leže" 21. u mesecu... a ja do danas nisam uspeo da je podignem. Razlozi?!

22. avgust 13h (Situacija 1 - dan 1)

Ljubazni ja: "Dobar dan. Da li mogu da proverim svoj račun?"
Ljubazna službenica: "Oprostite, ne radi nam sistem. Dođite malo kasnije."

Ne tako ljubazni ja: "Dobar dan. Da li je proradio sistem?"
Ljubazna službenica: "Oprostite, još uvek nije. Dođite sutra!"

23. avgust 13h (Situacija 3 - dan 2)

Ljubazni ja: "Dobar dan. Da li mogu da proverim svoj račun?"
Ljubazna službenica: "Naravno. Daćete mi svoju ličnu kartu i kartici"

Posle par minuta, dok je (služeći se sa dva prsta) iznabadala podatke na tastaturi...

Ljubazna službenica: "Ne, nije vam još ništa leglo na račun. Imate 173 dinara"
Frustrirani ja: "Uredu. Doviđenja"

Nazovem Omladinsku i utvrdim da oni kasne sa uplatom i da će uplatiti novac sutra...

24. avgust 16:57h (Situacija 4 - dan 3) 

Pošto taj dan nisam radio, putovao sam za Beograd (50 minuta prigradskom Lastom) samo da bih podigao platu i zbog gužve stigao tek u tri minuta do 5, a banka radi do 5.

Ja: "Dobar dan..."
Obezbeđenje: "Banka ne radi"
Ja: "Zašto? Pa još nije 5. Sada je", pogledah na sat "tri minuta do 5."

Službenik se šeretski nasmeja... "Po mom satu je 5 i 3 minuta."
Ja, vidno iznerviran: "Pa kom vremenu, bre, brate?", prozborih, više za sebe nego njemu.

Dva kretenska pandura koja su mu pravila društvo: "Po centralnoevropskom vremenu, bato!"

E, posle toga je došlo do kolapsa mog nervnog sistema. 

Ja: "Marš, bre, sva trojica u p**** m******... mamu vam j*** onu s********"

Okrenem se i odem, ostavljajući ih zabezeknutih faca, poluotvorenih usta...

U subotu 25. avgusta, zbog novog radnog vremena, nijedna ekspozitura te banke nije radila posle 13h, a pošto ja ne mogu da se izvučem sa posla pre jedan, opet sam popušio za podizanje svoje plate.

Danas je nedelja. Danas, Boga da zovem, neću moći da podignem svoju pošteno stečenu zaradu. Zbog neočekivanog priliva novca sa strane, računam da ću preživeti do 31. i bez tih 17 hiljada. Pa, hajde, da ne pravimo skandal bez preke potrebe. Ali, 1. septembra, za svaki slučaj pogledajte naslovnu stranu dnevne štampe. Ukoliko se budu pominjali "psihotični manijak" i ekspozitura neke od banaka u Knez Mihajlovoj... e, to sam ja!

Bottom line, dokle smo mi, kao država, dogurali kada jedna od uglednijih evropskih banaka mene jebe 5 dana za pišljivih 17 hiljada dinara? Jel' ja to pokušavam nekoga da opljačkam, da uzmem tuđ novac? Ne! Ja samo hoću svoje pare. Telekom od mene hoće njihove pare, EPS hoće svoje, Lasta hoće svoje i neće me moliti za njih. Da li ja treba da molim banku za nešto što sam stekao svojim radom?

Ne! Ako ćemo već živeti u kapitalizmu, onda ću JA biti taj koga će moliti... JA ću biti taj kojem će nuditi hiljade povoljnosti i olakšica, samo da otvorim račun u njihovoj smrdljivoj banci... Do tada, jedino što imam je pravo izbora. Po prijemu plate, uz cranky attidtue, ću zatvoriti račun i prebaciti ga drugde. Ukoliko budem imao neku neprijatnost... počastiću vas i savetom koju banku u širokom luku da izbegavate!