Hyperblogger je pričala o svojim tranzicionim problemima, pa me je to navelo da kažem i ja reč dve o tome. Zgodno, upravo danas je sedam godina od naše "plišane" revolucije... od čuvenog 5. oktobra 2000. Kada se osvrnem preko svog (sedam godina starijeg) ramena i zavirim, pa uporedim, tadašnji život i novčanik sa sadašnjim, imam šta i da vidim. Život mi je prazniji, a novčanik... on je bar oduvek bio prazan. Izgubio sam mnogo toga za sedam godina, delom zbog tranzicije, delom zbog neminovnog procesa odrastanja. Na odrastanje ne mogu da se žalim - nije razumno... svi mi moramo, pre ili kasnije, to da proživimo i da stoički podnesemo vruć šamar života. Ali tranzicija... e, to je već druga priča!

Taj "vetar promena", obmotan u pliš revolucije, je odneo posao mom ocu, život mojoj majci i meni mogućnost da se obrazujem bez sizifovskih napora... i umesto da se smiruje, oluja se pojačava, a ja se (slikovito da dočaram) zatekao sa ribarskim čamčetom usred nje. Fuck it! Života se ne bojim... odricanja mi nisu ni ranije bila strana a vanrednih situacija, kada mi je život totalno pretumban, sam se nagledao i previše za svojih 20 i kusur godina... i uvek su mi drugi bili krivi. Ja nisam birao sva ta sranja... do pre tri godine nisam imao ni pravo glasa, pa nisam ni mogao. Umesto mene, "odrasli" su birali i odlučivali u moje ime... and behold their choice - sveden na kreaturu zvanu Milošević - vođu ćoravijeg od onog u Domanovićevoj pripoveci. Birači su se krili iza njega i njegovih stavova, on iza "teritorijalnog integriteta i suvereniteta", a ja... ja sam se, jednog kišovitog proleća '99. krio po smrdljivim podrumima. I imam pravo da ga mrzim... imam pravo da se ne složim... Naposletku, NISAM GA JA BIRAO!!! A nije ni moj otac (već stric, prvi, drugi, treći... deseti komšija).

Međutim, osam godina posle toga i sedam posle kraha Miloševića, ja mogu da biram. Moj glas, koliko god sitan bio, poklopio se sa voljom većine. "Moji" su na vlasti, a meni je i dalje teško. Naučio sam da "mojih" nema, a da svet funkcioniše po principu "svakom svoja guzica najpreča". Ali bar sedim u fotelji, za računarom i mojoj guzici je lepo... ne trni više kao na hladnom podu u mračnom podrumu. Više mi nije mračno, jer imam struje, pa mogu (čak) i da sedim za računarom. Jeste da je papreno plaćam, ali je bar imam... a imaću je i preko zime, pa se neću smrzavati kao jebeni pingvin. Kada sam kod zime, dok budem išao na posao/fakultet, voziće me novi autobusi (proizvodnja: s' kraja dvadesetog veka) sa udobnim sedištima (model "assmaster 3000") i grejanjem... da ne navlačim i bespotrebno habam po dva para čarapa i gaća.

A usput, dok se budem vozio (manje-više saniranim putevima), ponovo ću razmisliti da li mi je bolje sada ili ranije. Jeste, za sve ovo moram pošteno da se pomučim... ali mi je zbog toga i draže. Tražio sam, birao i dobio! Ko zna, za 5-10 godina ću možda moći i u inostranstvo da odem bez vize. Poriv u meni da emigriram polako slabi, ali želja da probam pivo u nekoj birtiji na periferiji Praga je jednako jak. Ako zbog priznanja da je Srbija mala da odgovori na sve moje želje zaslužujem da gorim na lomači... spalite me! Čak ću sam napraviti potpalu i privezati se na kolac. You just need to light the match!

Dakle, o čemu sam ono pričao... gospodin Al(chajmer) na delu :)... A da... o tranziciji! Moje mišljenje... a u tome ću, verujem, sa svima postići konsenzus... je da se sporvodi traljavo, sporo i previše bolno. Ali se sprovodi! Kola nam jesu spora, ali se kotrljaju. Čak su nam i pojedini delovi ispali usput, ali se ipak kotrljamo. Pre ili kasnije ćemo negde stići... stojeći u mestu, mogli smo samo da pocrkamo ili povadimo oči jedni drugima. A kada budemo stigli dotle (ne kažem da je to EU, NATO ili neka slična organzacija predstavljena skraćenicom)... moći ću da kažem da je vredelo žrtvovati se. Do tada... stisnutih zuba guraću napred.

 

 Za kraj... jedna pesma koja mi je, kao himna, obeležila taj prelazak iz 20. na 21. vek.

 

Živeti slobodno...
Đorđe Balaševič 

Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo...
Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira...
Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira...
Tog još nije bilo... Ludama je milo... Ostale je stid...

Crne hronike i harmonike... Sitan rock & roll...
Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze...
S tamne strane globusa bolje se vidi da Najbolji odlaze...
Pločnici Toronta... Oči boje fronta... Lozinka svih nas...

Na šta se priča svodi? Parole o slobodi...
Šetači-preletači? Slaba potpora...
Nije to glava-pismo... Ili jesmo ili nismo?
Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora:

Živeti slobodno... Svetom se oriti...
Okićen perom sokola... Za urok protiv okova...
Živeti slobodno... Pesmom pokoriti...
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje...

Probati jug ko zrno grožđa sa dlana bogorodice...
Liznuti so sa onog gvožđa za koje vezu brodice...
Slušati vetre kako gude u bele stepske jasene...
Zajtiti vode koje bude gene u nama spasene...

Čim se pomene fantom promene sevnu šlemovi
Žali bože matore, oni se zatvore čim gazde podviknu...
Upiru se deca da rođene očeve od laži odviknu...
Šta na kraju bidne? Putnici za Sidnej, izlaz taj i taj...

Dokle, bre, da nas voza zli čarobnjak iz Oza?
Dokle taj glupi džoker "Ćuti, dobro je"?
Ma, čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe...
Da vam mladost kao sitan kusur odbroje...

Živeti slobodno... Svetom se oriti...
Okićen perom sokola, za urok protiv okova...
Živeti slobodno... Pesmom pokoriti...
Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje...

Svako je jutro novo ušće... Poteci kao rečica....
Neka se trnje plete gušće... Nebo je tvoja prečica...
I zdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg orha...
Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka...